Народна библиотека „Вељко Петровић“ је установа која чува историју и традицију свога народа и представља темеље културе своје заједнице. Од самог оснивања давне 1869. год. па до данас, када обележавамо 152 год. постојања, Народна библиотека активно учествује у друштвеном животу грађана Општине Бачка Паланка као културни, али и информациони центар који посредује између књиге-информације и корисника.
Више од пола века наша Библиотека носи име Вељка Петровића, човека занесеног плодном Војвођанском равницом и плавом небеском капом коју је носио у души и која је била основни мотив његових прича потеклих из Равнограда.
Вељко Петровић је рођен у Сомбору 4.фебруара 1884. године. Школовање је започео у родном Сомбору где је завршава Основну школу и Гимназију на мађарском језику. Затим, 1902. године, уписује правни факултет у Будимпешти као питомац првог српског колеџа, Текелијанума.
Био је песник, приповедач, публициста, књижевни и ликовни критичар, историчар уметности, енциклопедиста, и ненадмашни козер- човек који је лепо и занимљиво причао, један од најбољих српских књижевних стваралаца 20. века. Био је врстан познавалац српске историје и културне баштине у Војводини. Своје уметничко стваралаштво започиње родољубивим песмама које су објављене 1902 год. Писао је приповетке и новеле чији је основни мотив војвођанска равница и људи који су ту живели, који су ту равницу својом руком неговали,чували и бранили.
Вељко Петровић се бавио новинарством, писао за загребачки „Србобран“ и сарајевску „Српску реч“. Био је ратни извештач у балканским ратовима, добровољац у Првом светском рату и учесник албанске голготе. Био је директор Радио Београда, управник Народног музеја, председник Српске књижевне задруге, председник Матице српске, члан САНУ од 1936. год.
„Громовник“ српске књижевне критике, Јован Скерлић, је младог сомборца прогласио за обновитеља српске родољубиве лирике. Вељко Петровић је својим пером у српској књижевности овековечио обичаје, темперамент, друштвени живот, архитектуру, заблуде, заносе, пороке, нагоне, меланхолије узроковане бурним збивањима и променама и животу човека војвођанске равнице. Умро је 27.јула 1967. год. у Београду, сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу. Његов одар, уместо цвећа, красила је плетена корпица напуњена црницом из родног Равнограда.
Обележавајући 5. фебруар, дан Народне библиотеке „Вељко Петровић“ желимо да подсетимо на равноградског горостаса и великана српске књижевноти, који нам је у аманет оставио непроцењиво благо у облику писане речи.
„Све што доживех, осетих, што смислих,
што схватих видом тек очију стислих,
све у тој уској, убогој домаји-
ту моја звезда и мркне и сија!“
аутор текста: Милка Родић, библиотекар