ЦРВЕНЕ РУЖЕ НА ПИШЧЕВОМ ГРОБУ
На Осмим Вељковим данима у Сомбору где је 1884. године рођен наојотменији српски писац Вељко Петровић, др Жељко Вучковић спомену причу Коло. Наиме, стриц рече свом синовцу да се ухвати у коло и заигра нашто се синовац нећкаше и питаше стрица – зашто да се хвата у коло кад му се не игра. нашто му стриц рече- играј да се не затре! „Коло“ нас опомену да се кратко подсетимо историје наше Библиотеке и да кажемо зашто 1968. године Народна библиотека понесе име Вељка Петровића. Али пре тога ваља рећи да су библиотекари задужени да чувају традицију и да стоје на бранику заборава као што војници у бесаним ноћима стоје на бранику своје отаџбине. С поносом ћемо подсетити на духовну клицу наших предака који прво семе културе посејаше давне 1869. године, уколевчише прво читалиште. Семе израсте у стабло и не затра се. Библиотеке су одувек делиле судбину човека. Вечите сеобе, деобе, ратови, поплаве. Запамти Паланачко библиотекарство времена и невремена, добре и лоше библиотекаре, а онда се Библиотека поменуте 1968. године усели на адресу Трг братства и јединства бр. 30 где и данас поносна, пространа , умивена, миришљава од оних десет букета ружа које је песник Николај Степанович Гумиљов поклонио руској песникињи Ани Ахматовој у једном истом дану. Библиотеци дадоше име по : песнику, есејисти, приповедачу, великом зналцу ликовних уметности или како др Славко Гордић у књизи Огледи каже : „Невероватно, а истинито -после Андрића, највише добрих приповедака на српском језику, написао је Вељко Петровић“. Вељко Петровић је у Будимпешти студирао право. Доласком у Београд другује са Симом Пандуровићем, Дучићем, Скерлићем….С обзиром да са својом женом Маром није имао потомства цео свој живот даровао је српској култури. Био је дуговек и све до смрти у 83-ој години није штедео своје време, своје знање, целу своју душу племениту и помало рањиву посветио је српству. За живота је био : запослен у Министарству просвете, био је члан Српске академије наука и уметности, председник Матице српске у Н. Саду и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду… Добитник награде Савеза књижевника Југославије…. Мара Петровић поштујући жељу свога супруга завештала је граду Београду сву имовину : кућу у Драјзеровој улици, стилски намештаj, пребогат опус слика познатих уметника, богату преписку….Мара и Вељко су цео свој живот маштали да кућа у Драјзеровој постане својеврсни дом за писце који долазе у Београд. Пусте жеље. Не би тако! Ни данас у години која бележи 50 година од смрти нашег Вељка празнина. Како је наш Вељко остао сироче тек што је угледао света тако му душа постаде осетљива и рањива. А таквог га је, управо, снашла „неугодна посхумна полутишина. Читају се и проучавају други и другачији, поетички актуелнији…“ (др Славко Гордић). Библиотекари Народне библлиотеке „Вељко Петровић“ свесни да ово време у коме се размишља како загрејати собу у којој новорођенче треба на направи свој први корак у живот, време сиромашно – и није време за славља те донеше одлуку да Дан библиотеке обележе одласком на Ново гробље где ће запалити свеће и црвеним ружама покрити Вељков гроб, а исто тако обићи и гроб Милорада Панића Сурепа по коме је устројено највише признање за успешан рад у свету библиотекарства. Тачно у подне 19 радника Библикотеке нашло се на гробу драгог нам kњижевника. Библиотекарима се придружио господин Младен Весковић у својству вишег саветника Министарства за културу и информисање Републике Србије, као и кустосица Новог гробља. Док је колегиница Сања Убовић над гробом писца читала слово о Вељку, библиотекари су по православном обичају запалили свеће, окитили гроб црвеним ружама, а на Сурепов гроб положили сузу. Све то снимила је уз изјаву директорице Ковиљке Добрић екипа РТС-а . Библиотекари су затекли две пирамиде на гробу Петровића. Пирамида Марина је некако трошнија, као да један део хоће да одпадне па да подсети да није на Божју……. И док су библотекари уживали у обиласку Музеја историје Југославије, где су уз сву љубљзност особља провели око 4 сата господин Весковић је назвао директорицу Библиотеке и предложио да се е-мејлом обрати градском менаџеру уз обећање да ће на дан смрти Вељка, 27. 07. 2017. године бити подигнута спомен плоча Вељку Петровићу и његовој Мари. Овом путешествију библиотекара учинио је својим присуством велику част др Богдан Трифуновић, председник Друштва б иблиотекара Србије. Својом импресивном професионалном и радном биографијом др Трифуновић је директор Библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку. Ова Библиотека у склопу организације Дисовог пролећа расписује конкурс Млади Дис, која подразумева награду за прву песничку збирку аутора до 31 године старости. Сваке године награда Млади Дис у циљу промоције струке додељује се у другој библиотеци негде. Др Трифуновић и директорка Добрић договорили су се да Библиотека „Вељко Петровић“ априла или маја текуће године буде домаћин ове фантастичне манифестације. Сваки Дан Библиотеке остао је урезан у срцима библиотекара наше Библиотеке, али овај 3. фебруар 2017. је догађај на који ће бити поносни не само библиотекари, него и наша Бачка Паланка, а надамо се и српско библиотекарство, као и Друштво књижевника Србије. Предлог Министарства културе и информисања Републике Србије, у сарадњи са Задужбином Иве Андрићаа а поводом обележавања 125-годишњнице од рођења српског нобеловца Иве Андрића Библиотека ће у склопу својих програмских активности у Галерији Библиотеке испоштовати организацијом бесплатних часова учења сликања, дизајна, костимографије. Посебан акценат ставићемо на сликање мостова и ликова из Андрићевог књижевног опуса. Искрено се надамо да ће ангажовање у поводу обележавања 125-дишњице нашег нобелoвца подићи јавну свест о културном богатству које је Андрић оставио покољењима у аманет. Или као у оној причи „Коло“ с почетка овог писања- да се не затре.
Текст објављен у „Недељним новинама“
Аутор Ковиљка Добрић, директор Народне библиотеке „Вељко Петровић“
